Dva starca
Slučajno naidjoh na sliku ovoga djede.. te se setih jedne priče pa da je podelim sa vama, da se ne zaboravi, da ne nestane u sećanju..
Puno je bilo ovakvih djeda na prostorima bivše SFRJ na sve tri zaraćene strane...
Linijaša koji su se mrzli po blatnjavim rovovima.
Ogrnuti debelim čojanim šinjelom i nabijenom raširenom kapom titovkom od čoje preko obrva do očiju.
Dok su im dugacke debele trepavice upadale u oči.
Uglavnom niko od njih nije nosio skoro nikakvu oznaku..
Dok su se njihovi vršnjaci penzioneri iz Evropskih i drugih zemalja sveta vozikali kruzerima, hvatali konobarice i krupije za guzicu po kazinima i restoranima i proseravali se hoće li večeras popiti flasu vina od 100 ili 300€..
Te izmučene duše su pred kraj svoga života doživele da se bore za goli opstanak umesto da uživaju kao penzioneri u poslednjim danima svoga života i grcali mesni narezak u hladnom blatnjavom rovu i čekali kraj..
Izdaleka su upadali u oči, onako maleni a stameni.
Hodali su u koloni po dvoje, asfaltnim putem ka prvoj borbenoj liniji njih tridesetak.. onako polako, nogu pred nogu, gegajuci se kao pingvini...
Delovali su kao hodajući čojani šinjeli koji su im bili do članka, a nekima su se vukli i po zemlji...
Ispod mnogih su se jedva nazirale kožne čizme, a kundak puske M-48 okačena o rame se maltene vukao po zemlji..
Dobili su ime “Tajfuni” onako od milošte...
Tako su ih zvali..
Ali od svih Tajfuna se posebno isticao jedan koji je bio poseban..
Poseban, jer su ga zvali Tito!
A još je posebniji bio jer nije imao običan šinjel i čojanu kapu...
Imao je maršalski paradni šinjel čije su žute epolete, vezovi i izvezena šapka na njemu bili vidljivi izdaleka..
Kao drug Tito, samo zarastao u sedu gustu bradu..
Niko ne zna gde je taj paradni maršalski šinjel i šapku našao..
Pojavio se usred brato-ubilačkog rata u Zapadnoj Bosni negde 1993 godine..
Niko sa sigurnisću nije znao ko je on, da li je bio srbin, musliman ili hrvat... Niko mu nije znao ni ime, niti porodicu niti odakle je...
Svi su ga znali kao Tito koji se pojavio usred medju muslimanskog krvavog rata 1993 god.
Išao je kroz sela, putevima, prolazio izmedju prvih borbenih linija i uvek salutirao sa šapkom na glavi koga god da vidi..
Vidjali su ga sa prvih borbenih linija kako ide kroz minska polja o salutira i jednoj i drugoj strani..
Titi je cela borbena linija klicala u sav glas, i jedni i drugi.. dok je on salutirao i levo i desno.. i jednima i drugima..
Kada su bila napucavanja izmedju položaja a Tito se pojavi u sred borbe izmedju linija pucnjava staje, prestaju borbe.. Titi se kliče u sav glas..
Tito izmiritelj zaraćenih strana samo na tren..
A kada se Tito polako izgubi iz vidika, ponovo kreće rat.
Jednom prilikom dok su se vodile teške ulične borbe u Pećigradu izmedju Autonomaša i pripadnika 5 Korpusa gde su se rucne bombe maltene ubacivale u gaće, u glavnoj ulici se pojavio Tito u šinjelu, salutirajuci i jednima i drugima..
Njegovi zlatni vezovi na rukavima su se presijavali za suncu.. A on ponosno hoda kroz selo salutirajući i levo i desno..
Pucnji su se proredili i začula se vika, ovacije i uzvici Tito, Tito..
Usred ulične borbe posred sela hoda Tito, i salutira..
Prestala je borba, više niko ne gleda i ne trazi pogledom maskirnu uniformu koja ce mu biti meta već su oči obe zaraćene strane uprte u Tita i njegov maršalski čojani šinjel prepun zlatnih vezova..
Nadrealna scena koju samo sudbina moze da izrežira..
Tito ide i salutira zaraćenim stranama po uzarenom suncu, po prasini i izmaglici od barutnih gasova, koje stipaju oči..
Rat, borbe, ubijanja na kratko prestanu...
Prestanu dok Tito ne nestane iz vidokruga i nedugo zatim se opet pokreće ratna mašina do istrebljenja..
Hodao je tako Tito pola godine medju zaraćenim stranama i salutirao..
Hodao i jednoga dana nestao bez traga.. niko ne zna kako je završio..
Da li je preminuo u snu ili uleteo u minsko polje, da li su ga putevi odneli na neka druga ratišta širom bivše Jugoslavije niko ne zna..
Možda je ćopavi ustao iz groba i prošetao kroz svoju tvorevinu Bratstva i jedinstva svih naših naroda i narodnosti... ko zna..
Jedno je sigurno, ta nadrealna slika starog sedog bradatog djede u maršalskoj uniformi kako prolazi kroz kursume i salutira usred ulicne borbe zaraćenim stranama ostaće u sećanju onima koji su ga doziveli i gledali tih godina..
Ostaće i nama da prepričavamo tu neverovatnu priču...
A djedin duh “Tito” verujem i dalje noću hoda tim prostorima, livadama, putevima..
Siguran sam da su ga slucajno poneki i susreli nocu i da im je salutirao..
Hodaće Tito dugo tom zemljom, krvlju natopljenom...
Brat Po Oružju
