O mržnji i strahu
Imam prijatelja, tamo negde, preko. Često se
pišemo. Što li? Ne znam. Možda sam njemu jedna od spona koja ga vezuje sa
otadžbinom, a ja, opet, kroz njegove oči gledam neki tamo daleki svet.
Ne pišemo o našim, ličnim problemima, jer ne
možemo jedan drugom pomoći, zato pišemo o nekim drugačijim, većim problemima,
stvarima koje se dešavaju oko nas, za koje znamo da ne možemo, takođe
promeniti, ali opet... Jedan drugom potvrđujemo da se sve to zaista dešava i da
nismo skrajnuli sa mozgom. Takođe i da sve to tako ne treba, sve to što većina
misli i čini. Hrabreći, podsvesno, jedan drugog da ostanemo deo neke,
normalnije manjine.
Slažemo se oko 90 posto stvari. Onih 10, gde
se složimo da se ne slažemo, najčešće je moje spočitavanje njemu, da on živi i
radi preko. I da sit gladnom ne veruje. Da iz svoje perspektive od negde tamo
preko, ne razume nas, ovde. A on, opet meni, da ne vidim širu sliku, jer iz
srpskog bezdana, vidi se samo delić neba.
Jedna od stvari o kojima često pišemo su neke
dobre, pozitivne, lepe vesti.
Šaljemo jedan drugom, gde god čujemo i nađemo
podatke, događaje, ljude... koji su učinili nešto dobro, ničim izazvani,
ljudima koji su druge nacije, vere, rase... Pa i ratnim neprijateljima. O
pravednicima. Ima ih. Iznenadili biste se.
Ima ih puno. Ali, kako mu napisah danas
...Primetio sam, da se svuda prepričavaju samo ružne
priče. A ovakve (lepe) se prepričavaju u privatnim prepiskama i u pola glasa,
jer se ljudi više boje, da pričaju istinu o lepim stvarima, ako i jer se ne sviđa
većini. Nego da pišu o mržnji.
Mržnja je prihvatljivija...
Nebrojeno vesti, na svakom od medija su puni
mržnje, mržnje svakog protiv svih. Poruka je jasna Možeš opstati samo ako si
deo gomile, deo nečega. Deo čopora besnih pasa koji kidišu na sve koji nisu deo
njih.
Zato ostajem vuk samotnjak.
Jedna od serija koju pratim, Narcos, poludokumentarac, koji govori o
Eskobaru, čoveku koji je držao kao taoca, celu državu. Ne mogoh se oteti utisku
već viđenog i doživljenog. I kao što je tamo država mogla da se izbavi od
diktature, samo mešanjem velikih sila, tako će verovatno biti i ovde. I u
zemljama u okruženju. A dotle... širenje straha, mržnje, nasilje...
Bezumna, jeziva, neshvatljiva mržnja. Ona
najgora. Mržnja kojoj ne treba ni povod ni uzrok. Mržnja sama po sebi i sama za
sebe. Mržnja radi mržnje. Mrze, zato što im je lakše nego voleti. Isto kao što
je biti nesrećan češće i dugotrajnije od sreće. Da li su ta dva uzajamno
povezana?
Bahatost, bezobrazluk, nevaspitanje,
agresija… Postalo je nešto opšteprihvaćeno. Pristojnost se shvata kao znak
slabosti. Pretiti i mrzeti, tamo nekog, koga i ne poznaješ, kome ni oči ne
vidiš iz sigurnosti svog nesrećnog sveta… Krivac za sve. ON! Taj nepoznati! A
ne on sam, taj nesrećnik i tamni krug u koji je zatvoren.
Mrze te zato što si druge nacije, vere, pola...
Političkog opredeljenja, drugog kluba, drugačijeg mišljenja... Zato što si
pametan, glup, bogat, siromašan, ružan ili lep... Zato što čitaš ili ne čitaš.
Zato što govoriš ili ćutiš.
Zato što si sposobniji ili
ne.
Mrze.
Svakog i svuda.
Mržnja je kad uključiš tv, otvoriš novine,
uđeš na net... Mržnjom nas hrane i poje, bude i uspavljuju.
I strah.
Plaše nas da bi mrzeli.
Mrze, jer se boje.
Skorije
sam pisao da Običan
narod, nije želeo rat. Želeli su ga vladari željni teritorija, generali, željni
slave, oficiri željni unapređenja...
Vojnici su bili željni samo svojih
domova.
Tako je bilo u svakom ratu.
Tako je oduvek bilo kroz istoriju. Rat su izazivali političari. Običan svet
nikada nije želeo rat.
Ova mržnja, ne sluti na
dobro. Ne donosi dobro.
Pratim pisanja na hrvatskim,
bosanskim, crnogorskim stranicama...
Mržnja je dovedena do
usijanja.
Svako drugačije razmišljanje
se etiketira kao izdaja.
I taj, slobodnjak je
legitimna meta.
Naravno, postoje i oni koji
za novac pljuju svoj narod. Oni takođe mrze. Mrze svoj narod. A onda drugi mrze
njih. I tako sve u krug.
A u stvari...
Jedini neprijatelji ovog
naroda, svih naroda na Balkanu, su - političari. Njima i samo njima su u
interesu sve ove tenzije i mržnja i strah. To ih drži na vlasti. Svakog od
njih.
Da li iko od normalnih ljudi
u Srbiji, misli da zaista možemo poubijati sve hrvate?
A da li iko normalan u
Hrvatskoj misli da mogu poubijati sve srbe?
A bosanci? Crnogorci?
Makedonci?
Nemamo apsolutno nikakvog
izbora sem da naučimo da živimo dalje. Da sastavimo makar jednu generaciju bez
rata.
Posle verskog, najkrvaviji je građanski rat.
A svaki od prethodnih ratova je ostavljao
neplaćene cehove za neki idući. Kroz istoriju se nakupilo toliko toga, da će
nam i praunuci otplaćivati krvlju, ako ne prestanemo.
Ne treba nam podgrevanje mržnje, koju nam sa
strane nameću. Nekažnjeni zločini čine da zlo tinja. Relativizacija sopstvenih
i potenciranje tuđih nedela, čini krv zlom. I nikom ne donosi dobro. Sem
političarima. Naravno.
Svaki zločin je zločin. Svaka žrtva je žrtva.
Zločinci imaju imena. Kao i žrtve. Svaka žrtva se mora prebrojati, svaki
zločinac nazvati tim imenom. U svakom ratu. Samo tako mrtvi mogu naći svoj mir.
Kad im se bude znao grob. I kad im dželatu budu osuđeni. Mir će tada naći i
preživeli. A sa njima i potomci. A onda, kad nestane mržnje među nama,
političari će sami pasti. I neki normalan, običan svet, dobiće priliku da
poprave sve uništeno.
Moj
prijatelj putuje belim svetom, poznaje mnogo više ljudi i deli sa mnom svu tu
nadu, koju on ima, za razliku od mene. Koji sam ovde.
Dotle ja, duboko ušančen u getu svojih, u
mermeru istesanih misli, sve sam dalje od ljudi.
Ni Diogenovska sveća ne
pomaže.
Ali, sretnemo se na pola puta
iz beznađa.
Moj Brat po oružju i ja.
Barajevo
25.02.2021.
