Јуче смо сахранили Славу.
И са њим је сахрањен део
мене.
...У време када је почињао рат 91. пробудила
се и национална свест срба из Србије. Окови полувековног титоисточког зла су
попуштали. Бројни су били добровољци који су остављали све и ишли преко у Хрватску,
да се боре, да бране своју браћу, да се не понове усташки злочини из 40их.
Обичан свет, земљорадници, радници у фабрикама, студенти...
Као да је јуче било, а не пре 30 година, када
сам га срео први пут. И њега и друге. Заклетници Радовањског луга. Занесењаци,
патриоте, националисти... Заклели су се на Карађорђевом гробу, да неће издати и
одустати од борбе. Вера јака, а срце ко кућа. И ја, голобради младић међу њима.
На овај или онај начин, сналазили су се и
одлазили преко, где смо се стављали под команду локалних ТО штабова, дочекивани
оберучке. Имао сам част борити се уз њих, уз те храбре људе, раме уз раме.
Затим је дошла Босна.
У те четири године рата, многи од добровољаца
су погинули, још више рањених, а скоро сви, након рата – заборављени. Сви они
политичари, који су нас тако храбро слали преко, испраћали и сликали се с нама,
одрекли су се нас. Не и новца којим су, тих ратних година пунили своје џепове.
Слоба Слобода, Воја Војвода, Тома Гробар, Аца Србин... без стида и срама.
...А нама је највећа срамота била да нас
отерају кући.
Јуче
смо сахранили Славу.
Истина је остала да живи.
И сећање.
...Називали су нас
лоповима, пљачкашима, злочинцима, ратним профитерима... тако нас називају и
кукавице, које нису имале храбрости ићи и борити се, а тако нас називају и они,
које смо некада бранили и који су нас са захвалношћу гледали. Прави се нека
нова историја, од најгласнијих и најгрлатијих, историја у којој нема места за
нас. Добровољце.
И док су крајишници су имали једни друге,
срби из БиХ такође, захваљујући томе су и опстајали. Држећи се на окупу.
Добровољци из Србије су, дотле, били расути. Свако је био своје битке. И не зна
се шта нас је више болело, да ли одрицање државе Србије од својих дојучерашњих
бораца или одрицање од стране наше сабраће, које смо ишли да бранимо.
Нико од нас није остао онакав, какав је
некада био. Променили смо се. Рат нас је променио. Нисмо више нигде могли да се
уклопимо. Разумели су нас само они који су прошли све то. Породице су се
распадале, остајали су без посла, пријатеља... Сами.
Остављени, одбачени и од породице и од
пријатеља, падали су и пропадали. Гинули, одметнути од закона. Копнели. Борци,
чијим херојствима сам ја био сведок и у Хрватској и у Босни, после рата су
наставили да живе у највећем сиромаштву. Умирали су сами у мемљивим подрумима,
јер су им најближи све отели, у старачким домовима, где су их породице гурнуле
да их не гледају, од разних болести... Сиромашни и гладни. И свима је било
заједничко једно
НИКАДА И НИКОГА НИСУ
ВУКЛИ ЗА РУКАВ ДА ИМ ПОМОГНЕ.
Били су поносни и у смрти као и у борби.
Дискретни хероји. Вукови самотњаци. Од свега им је остало само сећање на славна
времена. Најпоносније дане у њиховим животима.
Заслуге су преузели
други. Они, што су дошли после...
Тешко је то
разумети... Знам.
Ја их разумем.
И данас их има. Последњи преостали. Не бусају
се у прса и не галаме о својим борбама. За њих знају само они који су некада
били тамо, преко. И њихови ближњи који су патили, скупа с њима.
Јуче смо сахранили Славу.
И уздигли га међу бесмртнике.
И док одјекује
свештениково појање
Слава Богу...
Отишао је Богу.
Мирно спавај, Крајпуташу...
26.03.2021.
Крагујевац
