УЗАЛУД МЕ ПИТАШ
Месо срца, точи крвцу вашу,
ону, што кроз вене ми потече,
кад проструји, испуни ту чашу,
мед и пелин, у њој се затече.
И помеша мастило са сузом,
па замути бистрину погледа,
али не и уздахе под блузом,
ни сећања од живота вредна.
Премало вам бејах уточиште,
корен цвета за миле пупољке,
ал' постадох, трајно упориште,
ко бисеру тврђава од шкољке.
Чак и да ме, никад не видите,
као дух би над обома бдила,
у сну дивном, љубав осетите,
ту сам увек, ваша добра вила.
И сваки пут, до сусрета новог,
друга чаша, прелива се сама,
слади, горчи, од нектара овог,
без којег би, отела ме тама.
Прате сенке, минулих година,
док ја стојим, као крајпуташ.
Што ми срце пуно бразготина?
Узалуд ме, узалуд, питаш...
Срна
08.04.2021.
