JEDNO
Dok dišem tvoj miris, oduzima
mi dah.
Magnetna privlačnost kojoj
pokušavam da se otrgnem,
okreće me tebi, kao igla
kompasa.
Drhtim, opijen ludačkom željom,
mislima urla šapat POLJUBI
JE! POLJUBI JE!
Na dah si od mene.
Tvoj snežno beli vrat i kosa
boje sna.
Samo da prislonim goruće usne...
Onako ovlaš, nežno... kao što
znam da voliš.
Makar na tren, delić sekunde...
Da zaronim, sakrijem,
zaštitim...
Da ostanem tako, treptaj duže nego što bi trebalo,
nego što pristojnost nalaže.
Među svima, skriveni od svih.
Razumem onaj osećaj Nosioca
Prstena.
Sam Tolkin je znao sve ovo,
odatle je i crpeo reči.
Očajnička želja da stavim
Prsten...
Sjediniti se, postati i
ostati.
A onda skupa nestati.
Ma koliko se borio protiv
toga.
Ona Moć koju isijavaš je
opijajuća.
Osećam zlobno Oko Mordora
koje me prati.
Želi da te ukrade,
da mi otme praiskonsku snagu
kojom prožimaš.
A ja sam vec preživeo Šelobin
otrov.
I znam šta je bol.
Moj Prekrasni!
Ta noć je bila savršena za
šetnju
i januarski mesec je bio
topao i nasmejan.
Kao i ti.
Samo, ti si sijala jače.
U stopu sam te pratio,
prosut kao mesečina po tvojim
tragovima.
Dok si čavrljala neke sasvim
obične stvari,
tvoj smeh je rađao zvezde.
A ja sam, upijajući te
pogledom, imenovao sazvežđa.
Bio sam u tvojoj blizini
i ništa drugo nije bilo važno.
Svoju Moć si dala meni
i ja postojim da veličam Moć.
I bili smo Jedno.
Hodili smo u Večnost, lagano,
nogu pred nogu
i svo vreme sveta je bilo
naše.
A meni se piškilo...
Barajevo
10.01.2016.
