НАПИШИ МИ, КАО
НЕКАД...
Да ли
је то небо намах излило пехар медовине по нама
или
сам коначно нашао своју златну жилу
годинама
испирајућ на брзацима Живота
или
се летње сунце разбило и расуло
у
небројено малих сунаца
дијадема
у твојој коси
абонос
проткан златним нитима.
Позорница
је била постављена и чекало се само на нас
да се
поново сретнемо
исконски
љубавници
а
само су кулисе биле другачије
а ми
смо били исти, као некада
када
сам силазио у Хад да те вратим
или испијао
отров да те пратим
или
градове опседао, тебе да освојим
још
од прве Јабуке, прогнано моје...
Грлио
сам те, своју Венеру Милоску
или
сам само као Херкул дојио те, на превару
док
се ниси пробудила с вриском
уплашена
халапљивошћу детета жедног Тебе
збуњеног
и жељног
а стихови
су се расули као капи млека са твојих груди
свуда
по небу
Дојиљо
и Љубавнице. И Музо моја.
Стајала
си нага, преда мном
окупана
летњом кишом и мојим погледима
у
оклопу мојих груди, Артемидо
и
пристао бих да будем јелен
прогоњен
и растргнут
зарад
тог једног Трена
смртника
у Врту богиње.
29.07.2018.
Барајево
