ЧАРАПЕ КРАЉА
ПЕТРА
Швапска
чизма Српство гази,
крвав
траг је где пролази,
док
топови земљу ору,
Славски
пламен на умору.
Сенка
дома упаљена,
а
огњишта угашена,
у
збегове народ креће,
вратити
се многи неће.
И
запрега краља Петра,
тужно
цвили, попут ветра,
кроз
згаришта што се вуче,
у
даљини стока муче.
По
Албанским гудурама,
једна
сена, сасвим сама,
у
колони сивих лица,
завејаних
избеглица.
Тражи
сина, тужна мати,
пита,
моли, пати, прати.
Жали
врба свој изданак,
Бог,
превелик тражи данак.
Пред
воловска кола стаде
и с
погледом, трачком наде,
поклони
се Старом краљу,
да
јој скрати муку даљу.
Молећиво
љуби руку,
кроз
јецаје збори муку,
да је
кобне снове снила,
са
сином јој зла коб била,
па из
срца Шумадије,
стигла
чак на Проклетије,
пратећ
Српску војску своју
и
срце у неспокоју.
Седи
краљ је саслушао,
па
јој свети завет дао,
сина
да ће да потражи,
мајци
боли да ублажи.
Из
сељачке торбе таде,
једино
му благо даде,
чарапе,
вунене беле,
руке
њене сину плеле,
са
љубављу изаткане
и
сузама прошаране,
да га
греју докле спава,
крунисана
Српска глава.
Оде
краљ, а оста мати,
кроз
сметове да се пати,
па
заплака у немоћи,
не
могаде даље поћи,
те се
пустом дому врати,
не
престајућ чедо звати.
Нарицаљке
сужањ зачу,
окрете
се рањен, плачу,
заробљени
шваба клети,
на далеку
мајку сети.
Па
самртним гласом прену,
он
замоли тужну жену,
мајчинска
га туга таче,
на
самрти да г` оплаче.
Старачки
се јаук вину,
и
запара кроз тишину!
Утихнули
сви снегови
и
брегови и збегови
и
топови и попови
и
ратови и атови.
Жали
мајка сина свога,
лелек
вину чак до Бога,
свог
се сећа, туђег прати,
један
Син и једна Мати.
Клете
да сте Проклетије!
Само
снег и туга вије.
У
сред зала и несрећа,
завета
се Пера сећа,
па
свој војсци он обзнани,
да га
врати ил сахрани,
сина
мајци што измоли,
у
мајчинској тешкој боли.
Заспао
је он у снегу
и
остао ту, на брегу
сањајући
своја стада,
мирис
дома и ливада.
На
лицу му осмех беше,
тело
краљу кад донеше.
Добром
краљу суза крену,
ал
прозбори он у трену
Није време сузе лити,
још бојева треба бити.
Храбри
краљ се кући врати,
дигну
спомен једној Мати,
кроз
векове да све сећа,
љубав
мајке и несрећа.
И
последња, смртна жеља,
краља
Ослободитеља,
да
Макренин дар га прати,
у
починку вечном сјати.
Ал
времена зла ступише,
антихристи
нахрупише
и све
свето њима смета,
љубав
мајке и детета.
Комунисти
спомен руше,
да
немирне буду Душе,
да
немају мира свога,
да
изгубе пут до Бога.
У
ноћи без месечине,
цвилећ
душа туда мине,
јецај
гласом сина зове,
међ
гробове и ровове.
Погурена
једна сена
Спасојевића
Макрена.
Барајево
11.08.2018.
