СЛУТЊА
Сета ме води, до крајњих граница,
отме ми осмех, с' уморног лица,
гребе по срцу и настане ћутња,
осипа душу, та скривена слутња.
Мисли ми свеже, у рибарске мреже,
сан их попусти, док јава затеже,
захвата тежње огромне, ситне,
бескрајном мору сувише битне.
Свакога трена свесно је пратим,
као да могу време да вратим,
до оног часа, кад све је стало,
док лишће с' грана усни, опало.
И нека води, ма где да стигнем,
ћутим и тонем, ал' се уздигнем,
очима тражим, што магла скрива,
надом се сетно срце умива.
Срна
22.07.2021.
