U snu San
Trebaš
mi.
Ne
mogu reći Nedostaješ,
jer
te još nisam ni sreo.
Nikada
dodirnuo,
zasjao
ljubavlju u tvojim očima.
Niti
utočište našla na mojim grudima
i
probudila sa osmehom, na mojoj ruci,
umesto
najlepšeg jastuka od perja.
Nismo
se držali za ruke,
šetajući
parkom u sumrak.
O
Bože, a tako mi trebaš...
Postojiš.
Znam
da postojiš,
jer
druge svrhe nemam.
Uvek mi
izmakneš za tren,
a na
dohvat ruke si bila.
I
mogao sam osetiti miris tvoj,
što
seća me na divne uspomene.
Miris
pradavnih, lepih želja.
I Nada.
Ostatak
života mi je svedok,
da
znam da postojiš.
Sećam
se.
Sve
one neizgovorene reči i obećanja,
dok razgovarah
sa tobom,
nemuštim
jezikom.
Smeješ
se očima, rukama...
Ma
duša ti je osmeh!
Na
usnama ti moje ime.
Sećanja
na nešto što je moglo biti.
Sećanja
su sve što je ostalo.
Tražim
te.
Uvek
nekako u suton.
Da bi
te lakše skrili od mene.
I sve
su ulice poznate.
A
opet, strane.
I
senke ljudi koji me sreću.
Kažu
da Tu si bila.
Koliko pre.
I
dozivam te, tvoje ime
na
svim živim i mrtvim jezicima
i
plave me talasi bola
gušim
se i nestajem...
Dok tražim te u snu.
Barajevo
27.06.2016.