ZBOGOM ORUŽJE
Smogoh
snage počet pesme,
a
znam da se pisat ne sme.
Priču
dugu četvrt veka,
mnoga
sudba pravdu čeka.
Dal
hrabriji bejah tada,
il
dok pišem ovo sada?
Nekad
puškom na ustaše,
a sad
perom, ove „naše“.
Seb
se divim, smelo pišem,
kada
jedva smem da dišem.
Za
manje se gubi glava,
perom
stiče večna slava.
Ne
molim vas i ne pretim,
pokušavam
da vas setim.
Kao
da je juče bilo,
o
pobedi kad se snilo.
U
sećanju vatre
plamte,
prvi
boj i zadnji pamte
i
pamte se prvi pali,
brojevi
su svi ostali.
Gde je Neša i Vuk gde je?
...pitam
nove fariseje.
Podrumi
im slike kriju,
poginulih
za Srbiju!
Sad
mrtvome živ zavidi,
otadžbina
nas se stidi.
Dobrovoljce
redom blate,
prete,
gone, gaze, prate...
Hvalospeve
mrtvom daju,
a za
žive i ne haju.
Izdajnici,
epskih mera,
patriotskih
licemera!
Vi bi
rado da nas nema,
crna
vam se sudba sprema.
Kad
junake poniziste,
kukavice
uzvisiste.
Kukavni o boju zbore,
starih
priča nove tvore,
dok
rakije potok lije...
a
nigde ih bilo nije.
Besnih
pasa čopor lovi,
progonjeni
svi Vukovi.
Razbijeni
i ranjeni,
jamom,
gorom sakriveni.
Pretopili
sve ste puške,
da
sputate ruke muške,
sveti
barjak ne razviju,
boreći
se za Srbiju.
Oružje
je pretopljeno,
dušmanima
poklonjeno...
Al
dok Vučje srce bije,
biće
Srba i Srbije!
Slava
vama Braćo moja,
što
padoste usred boja,
i
ostaste usred rova,
od
Krajine do Kosova.
Slava
vama dobrovoljci,
sine,
brate, brižni oci...
ostaviste
doma svoga
i
kretoste s verom Boga.
Slava
vama, žive seni
i od
svih zaboravljeni,
zatočeni
u prošlosti,
živi
mrtvi, Bog da prosti.
Naučimo naše tiće,
da oružje uvek biće,
u grudima dobrovoljca,
kuca srce sina, oca...
Otadžbine druge nema,
za rat mora da se sprema.
Jer kad dođe slave čas,
nikog nema, samo nas.
Dok ijednog ima Vuka,
neka drhti dušman ruka!
Put je trnjem razastrt,
U SLOBODU ILI SMRT!
na 25 godina od odlaska u rat
Barajevo
03.07.2016.
