Prajd 2017.

Prajd 2017.

2017. je.
Ove godine je Parade bilo. Niko nije ni sumnjao u to. Bio sam tamo, medju njima. Tim drugačijima. Običan, normalni svet je bio zatvoren u svojim glavama. Negde, tamo u nekom svom skrivenom kutku u kome još nisu stigli privatni izvršitelji. Mnogi od tih srećnih običnih, nisu ni znali da će parade biti, zaneti svakodnevnom borbom za opstanak. Ali zato su se političari otimali da se slikaju sa ovima "izašlima iz ormara".

   Sretnem dugogodišnju prijateljicu, koja je takodje službeno tamo. Ospe od prve po učesnicima, prospe po njima svu mržnju i bes, na tu Sodomu i Gomoru, a zatim, na moju pomen političara, upola glasa, nastavi da me ubedjuje kako nisu krivi ni Gašić ni Vulin, Dačić, a ni Vučić. I da su svi oni dobri, ali neshvaćeni, jer, avaj... narod je kriv. Narod. Niko drugi. On, jer sve pogrešno razume. Zapad okreće narod protiv političara. Svi oni su u stvari dobri... Ma za sve su krivi pederi. Poentiranje.

   Ćutke je gledam i razmišljam, u kom trenutku smo se toliko mimoišli... dva paralelna univerzuma. I skrenem pogled sa nje, na one bolesnike i psihopate koji igraju, nasmejani, u ritmu muzike, za taj, samo svoj, neki dan, hrabro, bez straha da će biti pretučeni i proganjani. Makar samo tada. Okruženi kordonima policije. I pitam se, kako li oni uništiše ovaj jadni narod. Kako li ga toliko osiromašiše, ubiše u pojam, otrovaše svim mogućim medijima, umrtviše, obeznadiše, obespraviše i obesmisliše u skupštini. I van nje.

   Baš su moćni, ti pederi.
A ko bi rekao, kad ih gledam onako srećne i nasmejane kako se vesele i igraju. Pa niko od njih da preti, da psuje, da gadja kamenjem mene ili moje kolege. Kako se samo pretvaraju... Kako su se samo pritajili... hmmm...
Zlo je to.

   Samo, pročitali smo mi njih odmah. Džaba im sve. Pa smo za svaki slučaj nosili zaštitne maske sa nama. Da ne udišemo isti vazduh koji udišu i oni. Da se ne zarazimo tim bolestima. I rukavice, da ne postanemo i mi kao i oni.

Ona Andrijana Petrović (30) nije bila te sreće. Spalila se u ime nesrećne ljubavi prema svojoj devojci. Umorna od proganjanja i nerazumevanja okoline. Odbačena i od najbližih. Od svojih roditelja. Ostavljena. Sama. Skončala je kraj puta. U Borčanskoj njivi.

Zaista sam šokiran! Pa ONI umeju da vole?! Toliko jako, iskreno? Bez teksta sam...

   Ili se i to pretvaraju? Zar nije jedina prava, iskrena i nesebična ljubav političara prema svom narodu? Ne? Kako sad to...

   Ja ću ipak pre glasati za Ljubav. Onu običnu, ljudsku. A opet vanvremenu i od Boga datu. Jer s tom ljubavi se nesrećna devojka rodila. Takva. Da voli.

Andrijana, počivaj u miru. 

Beograd

23.09.2016.