DVORSKA DAMA
Bio sam na Dvoru.
I sretosmo se najzad,
gospođa Bonasje i ja.
Sa kosom boje suncokreta,
svi smo se okretali njoj.
Klizila je korakom povetarca,
medju nama,
graciozno i lako.
Balerina Baljšoj teatra,
u sumraku Carstva.
Tako misteriozno jasna,
a tako daleko bliska.
Glas joj zažubori i sve namah
utihnu.
I sedokosi mudrac, hrapavog
glasa
i radoznali putnici, razigranih
očiju
i umorni ratnik, sa mirisom
vetra.
Svi se napajasmo, žedjani,
sa zdenca znanja.
I sve ožive!
Osmehnuše se lica starih
portreta,
zaplesaše izvajane figure,
uhvaćene u pola koraka
Raznoliki svodovi i horizonti,
aurora borealis nad oazom.
I duhovi su otužno šaputali,
upiruć prstom u bezbožno
pleme.
Dok sa neba je krvario,
metkom prikovan Isus
i sedefni stub žigosan
pentagramom.
Varvarski skriven, ranjeni Orao.
Prostranim salama i salonima,
odjeknu topot i zveket mačeva,
graja dece i zaverenički
šapat odraslih.
Prozboriše prašnjave knjige zaboravljena
znanja,
zasjaše biseri na mladoj
kneginji
i zacvile čežnja izgnanih.
A u lagumima Dvora,
pred očima tatarskih kanova
Tvoj osmeh je sjao, gospođo
draga,
kao toplo jesenje sunce,
kao Istina Zvezde sa istoka
Kao... nada u juče.
Ogledao sam se u tvojim
očima,
dok si žuborila samo za mene.
Zadivljen dečak Izvorom
mudrosti.
I vreme je stalo.
Svaka tvoja reč beše srebrna
pastrmka,
u planinskom potoku.
A bejah gladni pastir.
I sreli smo se najzad,
gospođa Bonasje i ja.
I ostaće skriven susret naš,
u lavirintu sećanja.
Negde na Dvoru.
Dedinje
21.10.2017.
