МЕСЕЧЕВ СОНЕТ
На завеси ноћној, сатканој од звезда,
преплићу се руке, које пружам к теби,
светлошћу ме грејеш и наводиш себи,
као лахор птицу до сигурног гнезда.
Месече, мој брате, осветли ми путе,
куцнуо је час, јер ја морам поћи,
разгрни ту тмину, што нагриза ноћи
и пробуди звезде, да се не наљуте.
И заједно онда, чудесно блистајте,
пратећи кораке надомак свитања,
месечеве луње и без освртања,
трагове тих стопа, зором отерајте.
Путеви промичу и мисли успламте,
прохујали дани песму ми саткаше,
од капи надања, што дивотом сташе,
у питању срца: Да ли ме ту памте?
Салутира месец, док одговор чека,
луталица ноћи, нечујна, далека.
Срна
11.06.2021.
