СИВИ И ЈА
Сиви и ја
(сажетак једног Почетка)
Кроз магличасто, лелујаво једро усидрене лађе свакодневнице, на најмање очекиваном месту, кроз танку пукотину једног топлог маја,
угледах Њега.
Достојанственог и достојног.
Тај сусрет са Сивим био је наизглед обичан, ни по чему посебан. Сем тог голицавог и пријатног осећаја, при једноставном упознавању уз пар размењених речи, ништа друго није давало наговештај, нечег толико јаког и ванвременског, што је тек много касније уследило. Али смо се срели.
Дани су се лењо котрљали по календару и месеци смењивали, својим уобичајеним распоредом, а наши сусрети су постајали све чешћи.
И сваки наредни је дочекиван с великим нестрпљењем и појачавао, ту необјашњиву и обострану жељу, да будемо близу оног другог, било где.
Стругајући површинске слојеве душе и откривајући неке блиске детаље о нама, све више смо имали потребу, да сазнамо, још и више, несвесни утицаја околине и људи који нас окружују. Као да је постојала посебна димензија, скројена само за нас. Где речи нису имале ту снагу, као украдени погледи, да илуструју тај тајанствени, слатки немир који је кружио око нашег међупростора. И тако је све то пријало! Као неки познати мирис из прошлости, који голица ноздрве и пребира по давним и драгим успоменама. Да, требало нам је То нешто. Другачије и посебно. Изазов таквих размера, био је заправо сплет случајних и намерних сусрета, којима смо неко време одолевали. Чекајући знак, као што је свемир некада чекао, на свој велики прасак.
Један пресудан тренутак обележио је
све остале и остаће упамћен за сва времена, у дану који је само Наш.
Не, нећу открити тај детаљ, јер он се пажљиво чува, у залагаоници Великих Тренутака, где се повезује нежним, свиленкастим нитима магије и отпрема
у Вечност.
Чаробни штапић судбине, светлуцавим искрама на небу, утиснуо је наша имена у сазвежђе.Тако је Сиви додељен мени, а моја маленкост припала, само Њему. И ништа на овом свету, никаква сила, није могла променити, тај величанствени моменат.Препознали смо се у мору истих. Ми, тако другачији. Неукроћени и неукалупљени, савршени у својој несавршености. Две половине, једног тако добро упакованог садржаја. Суђаје су коначно могле да одахну, јер оне су ипак, непогрешиве у својим пророчким вештинама, а нама је требало, бар пола овог и неколико предходних живота, да се пронађемо. И све је то негде одавно записано. Имала сам обичај да му кажем, како је дошао на овај свет само зато, да би био мој. Има ту истине, и те како. Обоје смо то знали и пре него што је било први пут изречено. И после толико искустава и погрешних одлука, најзад се десило оно право и једино исправно. Добили смо право на другу шансу. Имали смо лудачку срећу, какву многи никад не дочекају а читав живот траже, онај божански дашак што у грудима рађа наду. Добили смо Нас. Као припадајући орден, после дуге и грчевите борбе.
А након тога, време је успорило свој ритам, посипајући по нама, у окрету,
честице своје бесмртности...
Девет година је некоме кратак или дуг временски период, у зависности од тога шта и кога траже или очекују али у нашем случају,
тек начети круг. Начет оном бољом половином срца. Једног срца, у два тела.
Неко би рекао - неодвојива целина.
Сушта подударност.
Ја кажем Ми.
Вук и његова плавокоса.
Мој Сиви и ја.
Ми.
Живео ми стотину година, ушушкан
у мом загрљају!
Ово је писано у првом и једином лицу љубави.
За Тебе, за нас, за вечност...
Срна
11.06.2021.
