ПРЕВИШЕ
У грудима одјек грома далеког,
налет олујних, монсунских киша,
без гласа зовем, а нема никог,
те ударе ветра, да мало утиша.
Од брига срце, под теретом вуче,
на ону страну, где мене нема,
а сузе саме из ока се сруче,
нека се туга у души спрема.
Слутим то давно, јер нада копни,
обрисе среће магла прекрива,
а њено семе чувам у опни,
у којој једна жеља се скрива.
Да могу прошлост да прекројим,
тренутке драге, што прохујаше
и загрлим, свим срцем својим,
све је то мало, а ипак превише.
Срна
26.08.2021.
