ПОДЕЛА И НЕДЕЛА –део други–

 

ПОДЕЛА И НЕДЕЛА

–део други–

 

 

  Синоћ се чујем са бившим припадником Јединице. Не сећам га се од раније, али, ко ће свих и да се сети. Битно да смо се сретали по фејсу. Саборци из Јединице.

Елем... Треба му нека стара ознака Јединице. Из 93. како рече. Чуо је да имам, па би да одради једну већу количину. Причао сам о томе раније већ, са неким саборцима Ако неко заиста жели да има ту ознаку и гледа је као нешто најсветије, зашто је не би носио са поносом на глави. Па и ми смо 91. носили оне кокарде, пијачарке и били смо спремни да погинемо, са њом на шајкачи, капи, беретки… За нас су биле нешто најоригиналније и највредније могуће.

– Али, ја бих само 150 комада. – нагласи ми – Већ сам нашао где да радим.

– У реду. – рекох.

– Ја хоћу прву ЈАТД ознаку...

– Аха, јаје. – помислих.

– ...оног вука. Са заставом изнад. И годином 1991.

– Чек... Па то није била ознака из 93. – усудих се да противречим, а по сећању пребирам сваку од ознака.

– Јесте. Не знаш ти. Послаћу ти ја слику...

– Ајмо из почетка – покушавам да се сложим, а не знам како – Прва је била везено јаје, тробојка. После је била...

– ...А на рукаву је био вук , а на другом мач. – прекиде ме убедљиво.

– Не бре, то је тек од 93/4. А на беретки је било јаје са 4С. – већ почињем да сумњам у самог себе.

– Није, грешиш. Послаћу ти слику. Био је вук са 1991 изнад… – упорно ће.

– Ма тај вук је био јубиларна ознака, дељена после рата. Кад је долазио Слоба. Имала је двоцифрен број позади и… – зналачки ћу, а већ ми јасније и о чему прича, а и где греши.

– Не! Број је био напред. 1991. – неуморно ће

– Јесте. Али, позади је био редни број оних, којима је додељиван тада. – покушавам да спустим лопту и да му појасним. – Никада се није носила на беретки. На беретки се носила таква ознака, само без године.

– То је била прва ознака ЈАТД и ТО хоћемо да урадимо. – прекида даљу причу саговорник.

– Зар прва ознака ЈАТД није била округла са мачем и… – неуморно ћу ја, са најбољом намером да појасним, а без да увредим.

– Мач је био на рукаву. На беретки је био вук. А то јаје је било само рађено за оне који су ишли у Западну Босну. И никада више није коришћено. – слушам у неверици.

– Стани бре. Зар није био прво вук и изнад милиција натпис? И тад смо били Јединица за Посебне Намене – ЈПН. – из почетка ћу ја.

– Јесте, мрки вук, а на глави јаје. –надовезује се он.

– …И сиви – надодајем ја.

– А не, није сиви. Само мрки.

– Чек бре... – згрануто ћу – па ја сам носио сивог вука на рукаву! Како није било?!

– Где си ти носио сивог вука? – лагано ме упита.

– Па на Коридору. – поносито ћу и већ лагано узнемирено.

– А ниси ти онда био у Црвеним береткама.

– А?! – мозак ми прескочи за тренутак, а жигну у грудима.

– А не, само ми што смо носили мрке вукове смо били у Јединици. Ви нисте. Ми смо вас само обучили за неке послове. Нисте ви били са нама.

– Који бре ви? Који ми? – живци већ раде – Зар нисмо се сви борили раме уз раме? Па кад је пробијен Коридор, тог дана, на Корницама, били су раме уз раме и сиви и мрки и није се ни питало, а ни гледало ко је ко! Ни тад, а ни после!

– Грешиш. Нисте ви били у Јединици. У Береткама је било само нас око 150.

Насмејах се од све муке.

– Па ти си бољи од оног мог бившег "саборца“ из Смедерева који признаје само њих 20. Оних са потписаним решењима РДБ. Остале не признаје. Резерва по њему није постојала. Зар је могуће да и ти желиш да себи дате на значају, бришући нас, остале...

– Не, не разумеш, сви смо ми саборци, ал ми смо оно тврдо језгро... – зачух тада први пут тај тако тврди израз, из још тврђег срца.

– А како, леба ти, дођосте до 150?– заинтересовах се.

– Па, после повлачења из Крајине... – поче, ал га прекидох.

– Ахааа… А ми? Остали? Са сивим вуковима на рукавима? Сви они изгинули израњавани и којима је последња мисао и највећи понос била тај један сиви вук, док су скончавали у неком од подрума, напуштени од свих и у беди… Заборављени.

– А, па ви нисте. Не размишљаш како треба. Ни Поскоци нису били. Ја им кажем Јесте ви били обучавани од нас, али ви сте били Поскоци. Само ми смо били тврдо језгро – понови он опет – па онда би и Вукови са Вучјака били део Јединице, јер смо обучавали Миланковића, а он њих, а и Посебне Јединице Милиције ПЈМ и они би могли исто рећи да су били у Береткама… Не може то тако. – поентира сасвим смирено мој, сада већ “саборац”.

 

  Ја већ шетам по соби као лав у кавезу. Презнајам се од нервозе.

– Знаш ли да си ми овим речима буквално набио ужарени жарач у срце! Зар после свега опет поделе?! Докле више подела, брате?

– Ма нису поделе. Него свако треба да зна где му је место. Ја сам први се залагао да се направе спискови… Да се зна ко је заиста био у Црвеним береткама.

– Чек… – сину ми – Ја сам 94. потписао прво решење за РДБ, да ли сам и ја онда део тог “тврдог језгра”?

– Пааа, ако јеси... – неодлучно ће он – ја сам тад већ био отишао из Јединице. Брат кренуо да прави кућу...

– За кога ти, у ствари, правиш ове ознаке? – упитах, у покушају да схватим целу причу.

– Па, мислио сам да знаш. За Удружење црвених беретки, Цигино удружење, удружење свих нас. – самоуверено ће.

Којих црних сад свих нас, помислих, ал прећутах.

– Био сам на једном од тих ваших дружења – огорчено рекох – на паноу, испод браон вука, сам гледао слике погинулих од 91–99.

– Било је и оних после 99. – упаде он.

– ...И они који су на рукавима носили и сивог вука, као мој стриц Јова Ћулибрк и они са ознакама ЈСО... – туга, бес, неверица се смењују.

– Да, да – потврђује он – ја сам их лично правио и поставио те слике.

– Па како су нам онда мртви заједнички? – питам, а срце се плави горчином и бесом.

– Па сви смо се борили за исто... – поче неодређено – ево, скорије је била годишњица оснивања Црвених беретки, тамо је на паноу био и ваш знак – сиви вук. Тамо су били и... – поче да набраја све „знамените тврдојезграше“...

Био знак, али не и ми. Помислих. Јер нисмо били „тврдо језгро“. Зато нисмо ни били звати. Исто као ни 96.

– Па то исто као она свечаност у Кули, кад су били звати само подобни. Тад ни вас све,  из „тврдог језгра“, нису звали. – подсетих га.

– Јесте, био сам и ја тамо, испред центра, ал ме нису пустили – рече ми – било је и пљувања, тешких речи. Ситуација на ивици инцидентне. Френки је тада  изашао и рекао да не можемо ући.

– Ви из ЈСОа сте нас касније сматрали резервом... А ми нисмо били резерва. – настави и видим да је и он огорчен. Добродошао у мој свет, помислих.

– Заборавили сте на нас, „тврдо језгро“ – већ ми мука од тог израза – нико од нас није имао решен никакав статус. Ви...

Помислих Сад смо неки МИ криви...

– Е, ЗАТО наше удружење се бори за статус наших бораца.

Па да, „тврдојезграша“, пролете ми кроз главу.

– Сад ми кажу Легија био у Береткама. Никад. Не знају. Он је дошао од Арканових и њих довео...– наставља, а видим да му није право. Сетих се да је и онај смедеревац пљувао Легију на сва уста. Сад већ све повезујем. И све ми више мука.

 

  Сетих се приче једног мог саборца са Коридора, Сивог вука из Републике Српске, изгубио је ногу тада и још два пута рањаван након тога. Причао ми је, да је стицајем околности, један од тих „тврдојезграша“, сад већ покојни, кога је срео у Београду, пре више година и коме је причао, са нескривеним поносом, да је био у Береткама, са висине и осорно рече

– Ниси ти био у Береткама. – а затим му шутну потврде, које му је мој саборац у неверици показао, а у којима је то све и писало. И рањавање и ЈПН и добровољац из Славоније... једино сведочанство о храбрости, припадности и мукама се разлете летњим Београдским тротоаром.

– Брате, дошло ми је да га удавим голим рукама, на сред улице! Да га дотучем овом мојом вештачком ногом! – рече ми човек од којег сам увек само чуо шалу и смех.

  Било ми је тешко за поверовати, али... Сада све доби свој коначан облик. Он, а и сви ми остали, за њих смо били и остали нека нижа врста. Зато ми је тај исти „тврдојезграш“, пре пар година, нешто пред смрт, кад је чуо да сам у неком другом удружењу, бесно се уносећи ми у лице прорежао

– Нисмо ја и ти носили исту униформу!

 

  И само сам размишљао како што пре да прекинем разговор, узнемирен сваком следећом изговореном и неизговореном речи.

– Зваћу те сутра – рече он, свестан и сам где смо дошли са причом, а и где нисмо.

Можда и хоћеш, али се ја СИГУРНО нећу јавити, помислих изнервирано.

 

  „Брате мој и саборче“, можда ја нисам на вашем списку, али ви на мом јесте. Јер за мене је Јединица била једна и једина. Била и остала. Колико год ви желели да себи дате на значају, умањујући број људи, који су се борили у њој и носили тог вука на рукаву. Ви делите, а ја сабирам.

И вук је вук, које год боје био. Као и вучја ћуд – иста. Ал нису сви људи вукови. Али је зато човек човеку – вук.

А вук – вуку?

А далеко вам и лепа кућа, са вашим и дружењима и удружењима. Наставите да пијете, славите и тапшете једни друге по леђима, ја ћу своја потурати, као и до сада, за све оне заборављене и прекобројне, који ће вас подсећати, да ИПАК нисте оно што бисте хтели бити. Докле год иједан од нас, ЗАБОРАВЉЕНИХ живи.

 

Уз таква размишљања пријатеља, непријатељ нама и не треба.

 

 

Живела Србија!

Живела Јединица!

...једна и једина.

 

 Барајево

11.12.2021.