НАЈМОЈЕ
Добро моје,
сунце је зашло и сени се њишу,
тражим те, а не знам где си,
сузе из ока, песму још пишу,
срцу што куца на истој адреси.
Круне се ови сати, без тебе,
тако далек, а покрај мене,
грејеш ми тело, ал' душа зебе,
неке туге су баш безимене.
Колико лепих речи смо рекли,
док сад, тишина урла у ноћ,
небески свици нису прорекли
да бајка престаје, у поноћ.
И даље памтим погледе миле
што открише срцу тајну сву,
обришеш тугу додиром свиле,
кад тебе нема и ја нисам ту.
Добро моје... најмоје.
Срна
19.12.2021.
