ВОЈНИЧЕ СТОЈ!!
Ниси ти полагао заклетву
да би по народу свом
газио чизмом,
да би на орозу држао кажипрст,
на нишану да ти буде онај
ко се за дом свој бори,
породицу чува
и земљу брани...
Војниче стој!
Грашке зноја
котрљају се низ твоје чело,
очи ти уплашене,
дрхтава рука пушку држи,
мисли ти разбацане
као прве пахуље по земљи,
на којој чизмом од коже стојиш,
под ногом ти пуцкетају гране,
на опасачу пиштољ и бомбе,
на реверима немаш чинова...
Обични смртник си
као и човјек преко пута тебе...
Војниче стој!!!
Прогутај кнедлу из грла,
беретку с главе скини,
обриши зној са чела,
закочи пушку и одложи...
Опасач са себе скини
и погледај...
Погледај оног човјека
који преко пута тебе стоји,
погледај,
виђећеш у очима његовим
молитву мира,
и он је данас овђе
да заштити земљу своју,
да очува свој дом...
Не држи га на нишану, војниче.
Можда је он комшија твој,
можда рођак,
ујак или брат...
Војниче стој!
Ниси ти зато полагао заклетву!
Не прљај руке крвљу,
не призивај себи кошмаре,
не убијај брата и рода свога,
због нечијих туђих циљева,
размишљај срцем, војниче...
Воли своју земљу,
оца, мајку, брата свог,
воли све људе у њој,
воли сестрицу милу
и своју љупку драгу,
које сада свака у свом болу тугује, сузе лију,
док ти овђе с пушком стојиш
и циљаш у мету
што мета није...
Стој војниче!!
Заклетву си дао
да ћеш земљу од непријатеља
чувати и бранити,
а овај човјек овђе,
којег кроз нишан гледаш,
није непријатељ твој...
Ова земља је
његов дом,
твој дом
и мој...
Војниче стој...
Отвори очи, срце и ум,
крваве руке се никад не оперу,
кошмари заувјек остају,
лица људи у сну се враћају,
кајања ће те из засједе убити,
најтеже је себи опраштати...
Зато,
војниче стој!!!
Иди кући,
униформу скини,
загрли сестру,
пољуби младу,
размишљај срцем,
отвори ум,
не дај да ти мозак
испиру варикином,
ово је наша земља,
твоја,
моја,
и наше ђеце...
Војниче, стој!
На мјесту вољно...
Мирослава
Ивковић Јањушевић
20.12.2019.
