SRBSKE ČIČE
Sede
glave svuda liče,
uz
pšenicu koja niče
i
unuče koje sriče,
poslušajte
njine priče...
Dok
se beli brci suču,
golubovi
gumnom guču,
terajuć
sa neba tuču,
đed
zamišljen pali luču.
Dve,
tri reči, priča krenu...
Usnuli
se starac prenu,
starim
sjajem oko trenu
i
prostruja plam kroz venu!
Svaki
rat i svaka buna...
Do soluna sto somuna.
Švapsko zrno još je tuna,
...torba prazna, puška puna.
Ne ubija puška svaka,
al ne
osta prazna raka,
od
paora i gorštaka,
nek
im voda, zemlja laka...
Duši
prospu, pa otpiju...
Ginulo
se za Srbiju,
barjaci
se nebom viju,
a
potoci krvi liju.
Vrh
Mojkovca, Cerskih gora,
sve
od Drine, pa do mora,
Sremskog
fronta, Suvobora,
daleko
je Srbska zora.
Zarasle
su njive tada,
оpustela
i livada,
napuštena
mnoga stada,
ponestala
svaka nada.
Zamišljene
inadžije,
već
od juče jednog nije,
zdenac
suza pokrov šije,
izorani
obraz mije.
Staračke
su suze teške...
Albaniju
prešli peške,
krvlju
prali tuđe greške,
nadahnjujuć
pisce češke.
Srbstvo
zove, biće prvi!
U
daljini top već mrvi!
Tuđin-čizmom
zemlja vrvi
Gostiće se njima crvi!
Ne
boje se smrti, rata,
bez sudnjega nema sata,
protiv
svih će, iz inata,
nebeska
je njina plata.
Opustela
srbska sela,
zatravljena
slavna dela,
mesto
Srba, čudna fela,
na
dva slova knjigu svela.
Opanaka
nema više...
Istoriju
tuđin piše
i
pobede naše briše.
Časni
Stari nekad biše,
potomci
ih izgubiše.
Barajevo
10.02.2016.
