ROĐENDANSKA BAJKA
U malenoj sobi, plavetnoj i sivoj,
škripavim se glasom
starac krevet buni,
zagrebe tišinu koja
uši para,
dok svet oko mene
prazninom se puni.
zorom hladna kafa,
poluprazno piće.
Sa plafona visi težak
dah samoće,
plete svoju mrežu,
sprema za me šiće.
Sat zuri u mene,
pogled izbegavam,
dok je on sve veći,
ja sve manji bivam.
Prekorno se mršti,
dal to budan sanjam...
Otkucaji bičem, na
javi sne snivam.
Izgnaništva moga, tu,
u polumraku,
sablasna se ruka
preteć na me diže.
Damoklov mač bljesnu,
sekuć sumnju svaku,
iz bezdan sećanja,
senka k meni gmiže.
Na panju sudbine,
glava mi počiva,
dok pogrebno zvono
ponoć otkucava.
Sklapam oči, mislim: Najzad i to biva…
svi ti mračni snovi
postali su java.
Leden dah sve bliži,
osećam na sebi,
Zgrabi me za ruku,
tuđin dodir stranca.
Čekah te... pomislih. Odgovora ne bi.
Niti jedne reči, nit
zveketa lanca.
Ko prosuta boja,
zidovi se tope,
izroni, sneg bela
ćelija detinjstva.
Zaključana vrata
kriju male stope,
modro telo, lice,
poniženja sva.
Zatočeni sužanj
roditeljskih greha,
istina se krila iza
belih vrata.
Zabravljeno srce
krije tajnu smeha,
uplašeni pogled, strah
od poznog sata.
Zalud tako gledaš, ne dam sažaljenja,
Ni drugi ga nikad ne nađoše za me.
Ljutnuh se na Duha, Džaba su ti htenja!
Sirotinjska žiža još
čkilji kroz tame.
Bele sobe nesta...
Polja mog detinjstva!
Sablasnom mi rukom
pokaza drugove,
razigrani sokak,
igrališta sva,
penušavi potok i
zvonke lugove...
...sve što nisam
im’o, a smelih se sniti,
uskraćene igre, nesanjane
tajne,
prve ljubav čežnje, a
i voljen biti,
neke tople reči i
poglede sjajne...
Na usnama setnim
zamrznu se osmeh,
u očima kišnim
ljutnja posta bes!
Ja zamahnuh rukom,
priviđenja nesta.
Sivilo izroni,
rasprši se vres.
Dobro je... pomislih, grlo mi zapara.
Nije ovo tako strašno ko što zbore.
Uplašit me neće, ta sećanja stara,
na pitanja davna, neću odgovore!
Oduvek je gneva, stari smo mi znanci...
Sizifovski hrabro,
čekam drugog gosta.
Odjednom se ispred
začuše koraci...
Grlom nesta pelin,
srce plesač posta!
Ka prozoru hitam,
zavese odškrinuh.
Nada mi se smeši Da li je to ona!?
S razigranim srcem,
poigra se sluh
i prejaka želja,
maštanjima sklona.
Podrugljivo spolja
odmahuje mrak.
Samoća mi samo u
susret pohrli.
Od pogleda njenog
niti jedan znak.
Prevarena nada čvrsto
me zagrli.
Okrenuh se, drugi Duh
je iza mene,
bezizrazno gleda,
skelet prstom zove.
Opet ti... pomislih, ustuknuh od sene,
Ne želim od tebe izazove nove!
Zgrabi me za ruku,
istopi se soba,
u nebo nas vinu,
letimo kroz noć.
svetla, rečne zvezde,
u to pozno doba,
Šta li me sad čeka, čemu li ću doć...
Pokaza mi onu kojoj sam
se nado,
opijena srećom, sa
drugim se smeje.
I drugove moje,
pokaza mi rado,
toplina svog doma,
svakom srce greje.
Stvori me kraj dece,
što su negde, tamo...
Tako su mi blizu, a
tako daleko.
Nasmejana lica, a ja
senka samo,
u bezglasju svome,
nešto bih im reko...
Dragim ruke pružam,
samo vazduh grle,
mila moja lica, ne
vide me više.
Razdragani, srećni
dok drugima hrle,
grudi bol mi steže,
sve se teže diše!
Ponese me tuga,
visoko do neba...
Nije ovo ništa! ja nemo povikah.
Sve staće na svoje, al vremena treba...
ubeđujem sebe, a sve
kraći dah.
Otrgnuvši ruku,
survah se na dole!
Sve bliže su svetla,
sve širi bezdan...
Očajnika samo slike
plaše, bole...
Na postelji prenuh Ma još jedan san!
Niz vrat zmijski
klizi smrtno leden dah.
Kraj uzglavlja vreba
zlehud tamna sena
i prože me jeza i
osetih strah!
Rasprši se soba kao
morska pena...
Na proplanku stojim,
svud iznikle humke,
pod severnim vetrom
šiblje se povija.
Kamen šumom hodim,
osluškujem zvuke...
Večnosnima poje i vuk
što zavija.
Pod nagnutom
trešnjom, trnjem ogrnuto,
tamni kamen stoji, odvojen
od svih.
Drhtav rukom sklanjam
ono što je skrito,
mesečina pade, na
vekom spran stih:
“Ovde leži onaj, od svih zaboravljen
što na ovom svetu nije našo mesto.
Ceo život saže u čemera tren
u samoći rođen, u samoći nesto.”
Suočen sudbinom, noge
me izdaju,
na kolena klonuh, u
to gluvo doba.
Početka sam svestan,
na samome kraju,
dokle slomljen klečim
kraj sopstvenog groba.
Užasnut se budim, Kakav ružan san!
Nesta tuge, ljutnje,
drhtim kao prut...
Želim novi život, sutra nov je dan!
...i otkuca zvono dvanaesti
put.
U malenoj sobi,
daleko od svih,
okupano suncem, jutro
me doziva.
I dok stari život
piše zadnji stih,
na novome Putu, novi
život biva.
11.06.2016.
Barajevo
