УРЛИК ВУКА
Одувек си био чвршћи, него стена,
о чија рамена, ломише се копља
и крвника чета, падаше к'о снопља,
под шапама вука, навек уништена.
Страховаше многи, од вучије ћуди,
неретко су силни, баш од исте пали,
у немоћи својој, последњи дах дали,
пред твојим чопором, који им пресуди.
Бранио си оно, што се бранит' мора,
сузама са крвљу штитио свој народ,
сигурним кормилом, наводио брод,
посадом к'о један, врх маглених гора.
Пратише те свуда, као правог вођу,
голи живот даше, за трун части твоје,
одабрани, што по лику твом се кроје,
ал' узалуд битке, душмани те глођу.
Сад постојиш сам, од вере исклесан,
твој се урлик чује у небески звездан,
усталаса ноћи, испуни сав бездан,
поносан на своје, а на усуд бесан.
Далеко је доба тих ратничких дана,
али још их памтиш, туку у грудима,
к'о орао часно, међу оцилима,
стојиш као барјак, уочи мегдана.
Посвећено Вођи свих вукова.
Срна
13.05.2021.
