КАО У СНУ
Отпустим понекад, уже од тегова,
судбину што вежу, на самоме тлу,
одлебдим и паднем ничице богова,
низ облаке клизим, ка том процепу.
Упаднем у вртлог, неба и времена,
мала, наспрам бескрајног амбиса,
који стушти бреме, на ситна рамена,
сузе пљусну, ал' љубав све обриса.
Милост заголица, к'о перце анђела,
чешнем душу, па настављам даље,
до капије снова, Светих градитеља,
одакле ми, будној искушења шаље.
Помолим се ћутке, сасвим искрено,
понека се туга, са уздахом отме,
у сред груди дрема, срце изморено,
ал' још увек куца, немогуће ритме.
Откуцај један, светлу што ме води,
други, за љубав што ми живот скроји,
трећи за срећу, што песмама ходи,
задњи за вечност, што звезде обоји.
Срна
19.05.2021.
